Prvo iznenađenje za stolom na Sardiniji: za jedno ostrvo, začuđujuće je opsednuta hranom sa kopna. Vekovi gusarskih upada oterali su Sardinijce u brda, a kuhinja je otišla s njima. Rezultat je pastirska trpeza od pečenog mesa, ovčjeg sira i ozbiljne testenine, dok je morska hrana stigla kasnije, duž obale, gotovo kao fusnota. Kad to jednom shvatite, meniji počinju da imaju smisla.
Počnite od testenine koja se ne izvozi
Zaboravite špagete. Ostrvo ima sopstveni repertoar, a tri imena vredi zapamtiti.
- Kulurdžones: punačke džepiće uštinute kao klas žita, punjene krompirom, mladim sirom i nanom. Nana zvuči čudno do prvog zalogaja, posle zvuči neizbežno.
- Maloredus: sitni rebrasti njoki, najčešće alla campidanese, sa kobasicom i paradajz sosom sa šafranom. Šafran raste na ostrvu, pa se u svakodnevnoj kuhinji pojavljuje sasvim ležerno.
- Fregula: tostirane kuglice od griza, negde između kuskusa i testenine, veličanstvene sa školjkama.
Tu je i pane karazau, pastirski hleb tanak kao papir koji traje mesecima. Naručite pane fratau i dobićete ga u slojevima sa paradajz sosom i pekorinom, s poširanim jajetom na vrhu, seljačko jelo uzdignuto u malu svečanost.
Porčedu, kralj nedeljnog ručka
Zaštitni znak ostrva je porčedu, prase pečeno satima na ražnju iznad aromatičnog drveta, dok kožica ne zapucketa kao staklo. Najbolje verzije prave agroturizmi u unutrašnjosti, seoska imanja gde je večera fiksna povorka: antipasti, testenina, prase, i na kraju nešto kratko i jako. Sa Mandra, imanje kod Algera, poznat je primer žanra. Dođite gladni i ne planirajte ništa posle.
Obala uzvraća udarac
Primorski gradovi znaju s ribom kad hoće. Algero, katalonski kutak ostrva, čuven je po jastogu, aragosta alla catalana, koji se služi hladan sa paradajzom i lukom. U Kaljariju potražite četvrt Marina iza luke, gde mesta poput Su Cumbidu serviraju ceo sardinijski repertoar pod svodovima od cigle, a kraj Sant'Elija radi rižu i ulov dana sa roštilja. Botarga, sušena ikra cipola koja se renda preko testenine, lokalni je odgovor na kavijar i mnogo bolji suvenir od magneta za frižider. Porcija špageta sa botargom u nekoj od konoba iza luke košta manje nego što biste očekivali za nešto što na jelovnicima velikih gradova prolazi kao delikates, i to je jedan od tihih razloga zašto se na ovo ostrvo vraćam.
Pijace, jeftina majstorska lekcija
Za jednu zgusnutu lekciju o tome šta ostrvo jede, provedite prepodne na pijaci. San Benedeto u Kaljariju jedna je od najvećih pokrivenih pijaca u Italiji, s prizemljem koje miriše na more i spratom natrpanim kolutovima sira, šafranom, medom i pršutama. Niko se ne ljuti ako kupite samo krišku pekorina i kesu pane karazaua; to plus paradajz sa susedne tezge daje piknik na plaži bolji od većine restoranskih ručkova. I manji gradovi drže nedeljne pijace, a ona četvrtkom u San Pantaleu kod Koste Smeralde najlepša je od svih, sa granitnim trgom i zanatskim tezgama.
Pijace usput rešavaju i pitanje doručka. Sardinijski doručak je espreso i nešto sitno iz poslastičarnice, a to nešto sitno zaslužuje pažnju. Tražite pardulas, male korpice od šafrana i rikote koje se peku za Uskrs, a prodaju celog leta, i amarete s pravom bademovom gorčinom. U Kaljariju je ulična užina picet sfolja, mekan krug lisnatog testa s paradajzom koji domaći jedu sredinom prepodneva, bez ceremonije. Ništa od ovoga ne košta više od par evra, što ga čini najjeftinijim istraživanjem koje ćete ikada sprovesti.
Sir, slatkiši i vina koja sve drže na okupu
Pekorino sardo je svuda, od mladog i blagog do zrelog i oštrog taman da se s vama raspravlja. Za dezert, seadas: prženo testo punjeno mladim sirom i preliveno gorkim lokalnim medom. Slano, slatko i vrelo u isti mah, i jedini ispravan kraj obroka ovde. Što se vina tiče, ostrvo počiva na dve sorte. Vermentino, svež i pomalo slan, rođen je za riblje ručkove sa stopalima praktično u pesku. Kanonau, domaće crno, tamno je i toplo, i često mu pripisuju zasluge za dugovečnost ostrvskih stogodišnjaka, kojih je neobično mnogo. Medicinske tvrdnje ne iznosim. Drugu čašu naručujem. Na kraju obroka stiže mirto, tamni liker od bobica mirte koji domaćini često časte iz frižidera, i on je manje piće, a više način da vam kažu da niste bili obični gosti. Ako vam se dopadne, flaša iz seoske destilerije je suvenir koji ima smisla, za razliku od većine onoga što se prodaje na rivi.
Kako da jedete dobro bez sreće
Preskočite lokale na rivi sa plastificiranim slikanim menijima i prošetajte dve ulice dublje. Tražite rukom pisane dnevne menije, table agroturizama pored puteva u unutrašnjosti i restorane koji zatvaraju između ručka i večere, što je pouzdan znak da neko zaista kuva. Ako vas je osvojila kuhinja Krita ili pijace Sicilije, Sardinija spada na isti spisak, tiša i rustičnija od oba. Kroz WAYLY aranžmane od 1470 evra let i hotel su rešeni, pa budžet ostaje slobodan za bitne stavke: jastoga u Algeru i flašu vermentina s pogledom na more. Pogledajte aktuelne aranžmane i ponesite komotnije pantalone.
